Soba za dvoje dece nikada nije samo soba. To je mesto gde jedno dete pravi tvrđavu od jastuka, drugo se ljuti jer mu je neko pomerio omiljenu knjigu, gde se pred spavanje šapuću tajne, a ujutru se traži druga čarapa ispod kreveta.
To je prostor u kome se deca uče zajedništvu, ali i tome da svako ima pravo na svoj mir, svoje stvari i svoj mali svet.
Zato uređenje sobe za dvoje dece ne treba gledati kao komplikovan zadatak, već kao lepu priliku da napravite prostor koji će pratiti njihovo detinjstvo.
Nije poenta da soba izgleda kao iz kataloga, već da bude topla, funkcionalna i dovoljno fleksibilna za sve one svakodnevne situacije koje roditelji dobro znaju: igračke na sred poda, domaći zadatak u poslednjem trenutku, plišana igračka koja mora da spava baš pored jastuka i rasprava oko toga „čija je ovo polica“.
Počnite od dece, ne od nameštaja
Pre nego što kupite krevet, ormar ili police, zastanite i razmislite kako vaša deca zaista žive u toj sobi. Jedno dete možda voli mir, crtanje i slagalice.
Drugo bi najradije ceo dan pravilo garažu za autiće, kuvalo zamišljeni ručak za lutke ili skakalo sa kreveta na tepih. Ako jedno ide u školu, a drugo je još malo, njihove potrebe su potpuno drugačije.
U praksi to izgleda ovako: starije dete želi da složi sveske i bojice za školu, a mlađe baš tada odluči da mu treba „samo jedna“ olovka.
Jedno dete želi tišinu da čita, dok drugo peva, priča samo sa sobom i gradi kulu od kockica. Zato soba treba da ima raspored koji ne tera decu stalno da smetaju jedno drugom, već im pomaže da lakše funkcionišu zajedno.
Dobro je da ih uključite u uređenje. Ne moraju odlučivati o skupom nameštaju, ali mogu birati detalje: boju kutije, posteljinu, poster, lampu ili mesto za omiljene igračke. Kada dete kaže: „Ovo je moj deo“, ono mnogo lakše prihvata i pravilo da treba da ga čuva.
Kako podeliti sobu za dvoje dece na praktične zone
Soba za dvoje dece mnogo bolje funkcioniše kada se zna gde se spava, gde se igra, gde se uči, a gde se odlažu stvari. To ne mora biti stroga podela. Nekada je dovoljan tepih, polica, druga boja detalja ili raspored nameštaja.
Na primer, jedan deo sobe može biti mirniji, sa krevetima, lampicama i knjigama za čitanje pred spavanje. Drugi deo može biti „živi“ deo sobe, gde su igračke, kocke, lutke, autići, tabla za crtanje i jastuci za sedenje.
Ako su deca školarci, radni kutak treba da bude što jednostavniji, sa dovoljno svetla i bez previše igračaka oko stola.
Tepisi su odličan način da se prostor prirodno podeli. Jedan tepih može označiti mesto za igru, drugi kutak za čitanje ili deo pored kreveta. Osim što unose toplinu i udobnost, tepih često postane baš ono mesto gde deca najradije sede, slažu kockice, listaju slikovnice ili se igraju „kuće“.
Tepih Mix nudi veliki izbor modela, dezena i dimenzija, pa se lako mogu pronaći tepisi za dečiju sobu koji odgovaraju uzrastu dece, stilu sobe i prostoru koji želite da uredite.
View this post on Instagram
Svako dete treba da ima nešto svoje
Kada deca dele sobu, važno je da ne dele baš sve. To ne znači da ih ne učimo zajedništvu, već da im pokazujemo da poštujemo njihovu ličnost. Svako dete treba da ima makar mali kutak koji je samo njegov.
To može biti jedna polica iznad kreveta, fioka ispod kreveta, kutija sa imenom, deo zida za crteže ili mali stočić. Tu dete može da drži ono što mu je važno: figurice, omiljenu knjigu, medalju sa treninga, kamenčiće sa mora, narukvicu koju je dobilo od drugara ili crtež koji ne želi da se baci.
Roditelji često pomisle: „Ma to su samo sitnice.“ Ali za dete su to mali dokazi njegovog sveta. Kada mu obezbedite prostor za te stvari, smanjujete i svakodnevne rasprave. Manje je onog: „Uzeo mi je!“, „Dirala je moje!“, „To nije tvoje!“ jer postoji jasno mesto za lične stvari.
Kako urediti sobu za brata i sestru
Posebna priča je kada sobu dele dečak i devojčica. Tada roditelji često odmah pomisle da sobu treba podeliti na plavu i roze polovinu. Ali deca nisu boje.
Dečak možda voli automobile, životinje i igranje igrica, devojčica možda obožava dinosauruse, svemir ili crtanje. Mnogo je bolje krenuti od njihovih interesovanja nego od toga šta se „očekuje“ za dečaka ili devojčicu.
Ako su mali, razlike se najčešće vide kroz igračke i omiljene likove. Jedno dete želi posteljinu sa zvezdicama, drugo sa životinjama. Jedno bi policu za lego, drugo kućicu za lutke. To se lako rešava detaljima, bez potrebe da soba izgleda kao dva potpuno različita sveta koja se sudaraju.
Ako su deca starija, privatnost postaje važnija. Tada pomažu paravan, zavesa između kreveta, polica kao blaga pregrada ili makar dogovor da se svako presvlači u svom delu sobe.
Nije uvek moguće obezbediti posebne sobe, ali je moguće pokazati deci da se njihov osećaj privatnosti poštuje.
Kreveti koji štede prostor i čuvaju mir
Kreveti najviše utiču na raspored sobe. Ako je soba mala, krevet na sprat može biti odlično rešenje. Deci je često zanimljiv jer gornji krevet deluje kao tajno skrovište, a donji kao mala kućica. Ipak, kod male dece treba voditi računa o bezbednosti, ogradi i tome da li je dete spremno da spava gore.
Dva odvojena kreveta su dobra opcija ako ima prostora. Mogu stajati uz suprotne zidove, u obliku slova L ili paralelno. Između njih možete staviti policu, malu komodu ili lampu. Tako svako dete dobija jasniji osećaj svog dela sobe.
Praktični su i kreveti sa fiokama. U njih mogu stati posteljina, sezonska garderoba, društvene igre ili igračke koje ne moraju stalno da budu napolju. U sobi za dvoje dece svaki dodatni prostor za odlaganje vredi mnogo.
Organizacija dečije sobe koja deci stvarno pomaže
Nema roditelja koji nije bar jednom stao na kockicu ili pronašao flomaster bez poklopca ispod kreveta. Zato organizacija u dečijoj sobi mora biti jednostavna. Ako dete ne može lako da vrati stvar na mesto, najverovatnije je neće ni vratiti.
Za mlađu decu odlične su kutije sa slikama: autići, kocke, lutke, knjige, bojice. Za stariju decu mogu se koristiti nalepnice sa imenima. Jedna kutija može biti za jedno dete, druga za drugo, a treća za zajedničke igračke.
Dobro rešenje je i rotacija igračaka. Ne mora sve biti dostupno u isto vreme. Deo igračaka možete skloniti, pa ih vratiti posle nekoliko nedelja. Deci će delovati kao da su dobila nešto novo, a soba će biti mnogo preglednija.
Radni kutak bez svakodnevne drame
Ako su deca školarci, radni prostor treba urediti tako da svako ima svoj deo. Idealno je da imaju dva stola, ali ako nema mesta, jedan duži sto može biti sasvim dovoljan. Važno je da svako ima svoju lampu, držač za olovke, fioku ili organizator.
U stvarnom životu, radni sto vrlo brzo postane mesto za sve: domaći, bojice, igračke, čašu vode, sličice, papiriće i „nešto što mi treba sutra“. Zato je dobro da pravilo bude jednostavno: posle domaćeg sto se vraća u osnovno stanje. Ne savršeno, ne kao u katalogu, nego dovoljno uredno da sutra može ponovo da se koristi.
Ako je jedno dete malo, a drugo školarac, pribor starijeg deteta treba držati u zatvorenoj fioci ili na višoj polici. Tako se čuva mir u kući, ali i trud starijeg deteta.
Soba treba da raste zajedno sa decom
Deca brzo menjaju interesovanja. Danas su tu dinosaurusi, sutra fudbal, pa muzika, pa životinje, pa svemir. Zato je najbolje da veliki komadi nameštaja budu jednostavni i dugotrajni, a da se karakter sobe menja kroz detalje.
Posteljina, tepih, slike, jastuci, kutije i zidne nalepnice lako se menjaju. Tako soba može da prati decu bez velikih ulaganja. To je posebno važno kod zajedničke sobe, jer se potrebe dece mogu menjati različitim tempom.
Dogovor je deo uređenja
Najlepša soba neće funkcionisati ako deca nemaju dogovor. Pravila ne treba da budu stroga, već jasna: ne uzimamo tuđe stvari bez pitanja, vraćamo igračke na mesto, čuvamo knjige, ne smetamo kada neko uči ili odmara.
Kod male dece pravila najbolje prolaze kroz igru. Tajmer od pet minuta, pesmica za sređivanje ili takmičenje „ko će pre da napuni svoju kutiju“ često rade bolje od ozbiljnih predavanja.
Zaključak
Urediti sobu za dvoje dece znači napraviti prostor u kome ima mesta i za zajedničku igru i za lične male svetove.
To je soba u kojoj se ponekad pregovara, ponekad raspravlja, ponekad pravi nered, ali se najviše raste.
Svako dete treba da ima osećaj da u toj sobi postoji deo koji pripada baš njemu.
Kada to postignete, zajednička soba više nije kompromis, već prostor pun uspomena, smeha, dogovora i svakodnevnih malih avantura.